„Ako ne odgovaraju pred celim svetom, opet će se iznova pojavljivati pod drugim imenom”
U sudnici u Minhenu, Nora je sedela preko puta osobe koja ju je kupila kao robinju, zlostavljala je i ubila njenu petogodišnju ćerku.
Noru i Redu je džihadistička grupa Islamska država (IS) držala u zarobljeništvu 2015. godine u Iraku, godinu dana pošto je IS započela, kako Ujedinjene nacije (UN) kažu, genocidnu kampanju protiv jezidske etničko-verske manjine.
Njih su kao robinje „kupili” muž i žena pripadnici IS-a, Taha Al Džumaili i Dženifer Veniš, koji su iz Nemačke doputovali u Faludžu, grad na oko 70 kilometara zapadno od prestonice Bagdada.
Krajem jula, petogodišnja Reda se razbolela i upiškila u krevetu.
Da bi je kaznio, Al Džumaili je izveo devojčicu napolje i vezao je lancima za prozor na temperaturi od 50 stepeni Celzijusa.
On i njegova žena ostavili su dete da umre od dehidracije, dok je njena majka, zatvorena unutra, mogla sve to samo da posmatra.
Veniš je jedna od prvih pripadnika IS-a kojoj je suđeno i koja je osuđena za ratni zločin 2021. godine
Mesec dana kasnije, Al Džumaili je osuđen za genocid.
Norino svedočenje je bilo ključno da se oni proglase krivim.
„Ovo je moguće, urađeno je”, kaže Nadija Murad, dobitnica Nobelove nagrade za mir, pripadnica jezidskog naroda.
Ona je iz istog sela kao i Nora i proteklih deset godina se bori za ovu vrstu pravde.
„Ono što ljudi ne znaju o (IS-u) i sličnim grupama je da ne mare za sopstveni život.
„Ali oni se toliko plaše da se suoče sa ženama i devojkama na sudu”, kaže ona.
„Ako ne odgovaraju pred celim svetom, opet će se iznova pojavljivati pod drugim imenom”, dodaje.
Islamska država je 2014. godine zauzela veći deo severnog Iraka i počela da proganja verske i etničke manjine, ali je posebne okrutnosti primenjivala prema ethničko-verskoj grupi Jezidima, čiju religiju prezire.
Pripadnici Islamske države su ubili hiljade muških Jezida, dečaka starijih od 12 godina i starijih žena, odveli hiljade mladih žena i devojaka u zarobljeništvo kao seksualne robinje, a dečake indoktrinirali da budu deca vojnici.
Od desetina hiljada pripadnika IS-a, za ratne zločine je osuđeno manje od 20 pred sudovima u Nemačkoj, Portugalu i Holandiji.
U Iraku je pripadnicima IS-a suđeno za teroristička dela, ali ne i za ratne zločine.
Osuđujuće presude u Evropi su donete uz pomoć sedmogodišnje istrage UNITAD-a, istražnog tima UN-a za utvrđivanje odgovornosti za zločine koje su počinili Daeš/IS, za čije osnivanje se zalagala Nadija Murad.
Tim je prikupio milione dokaza.
Ali istraga je okončana u septembru, kada je Irak odbio da nastavi saradnju sa UN-om.
Dokazi su sada na serveru u zgradi UN-a u Njujorku.
Murad ne može da shvati zašto nema političke volje da se sudi i osudi više članova IS-a.
Broj pripadnika IS-a kojima je suđeno u Iraku je nepoznat, mnogi su u pritvoru pod optužbom za terorizma, ali ovi postupci nisu transparentni.
Ministar pravde Iraka rekao je 2023. godine da je u zatvoru oko 20.000 ljudi, optuženih za teroristička dela, od kojih je 8.000 osuđeno na smrt, ali se ne zna koliko njih su pripadnici IS-a.
„To je strašno potresno za one koji su preživeli njihove zločine”, kaže Murad.
Većina članova Muradine porodice je ubijena.
Kao i Nora, držana je u zatočeništvu, pripadnici IS-a su je prodavali jedan drugome, silovali je i grupno silovali više puta.
Niko nije došao da je spasi, a uspela je da pobegne kada su vrata jednom ostala otključana.
Satima je hodala dok nije pokucala na vrata porodice koja joj je pomogla da pobegne sa teritorije pod kontrolom IS-a.
„Osećala sam krivicu što sam preživela dok su moje mlađe nećake, prijatelji i komšije ostali tamo”, kaže ona.
„To što sam preživela shvatila sam kao obavezu da podelim moju priču kako bi ljudi saznali šta se zaista dešavalo u oblastima pod kontrolom (IS-a)”.
Murad je govorila otvoreno i tako prevazišla sramotu koja se povezuje sa seksualnim nasiljem u Iraku.
Mnoge žene koje poznaje pokušale su ćutanjem da se zaštite od stigme, ali Murad je ubedila rođake i prijatelje da svedoče za istraživački tim UN-a.
Veliki deo njenog rada posvećen je zaštiti prava žrtava seksualnog nasilja.
Sačinila je smernice nazvane „Muradin kodeks” da pomogne preživelima da kontrolišu šta žele da otkriju u razgovoru sa istražiteljima i novinarima.
„Seksualno nasilje i silovanje je nešto što ostaje dugo posle završetka rata.
„To ostaje zauvek i živi u vašem telu, u vašem umu i u vašim kostima”, kaže ona.
Murad je zabrinuta kako će bez pomoći UN-a iračka vlada postupati prema žrtvama genocida i nije ohrabrena načinom na koji se vrši ekshumacija njenih rođaka.
Ima do 200 masovnih grobnica ljudi koje je ubila IS, a uz podršku misije UN-a ekshumirano je 68, od kojih se 15 nalazi u Muradinom selu.
Taj postupak je sada u rukama iračkih vlasti, a od hiljade tela identifikovano je samo oko 150.
Od osmorice Muradine braće šestoricu je ubila IS, a samo su dvojica propisno sahranjeni.
„Moja mama, nećake, četiri brata, rođaci, svi su u zgradi u Bagdadu”, kaže ona.
„To je veoma bolno sporo za mnoge od nas koji čekamo da se to na neki način okonča”.
Kada su nedavno neke od žrtava identifikovane, njihovi najbliži su o tome saznali na Fejsbuku jer ih iračke vlasti nisu obavestile.
Kristijan Ričer, bivši šef UNITAD-a rekao je za BBC da je identifikacija tela dug i težak postupak.
Iako je UNITAD postigao mnogo, on veruje da je istraga okončana prerano.
Na 10. godišnjicu genocida nad Jezidima, Murad kritikuje institucije poput UN-a, uspostavljene da bi sprečile ovakve zločine.
„Ova međunarodna tela iznova i iznova ostavljaju ljude na cedilu.
„Dajte mi jedan primer gde su uspeli da spreče rat, bilo u Iraku ili Siriji, Gazi i Izraelu, Kongu ili Ukrajini.
„Trebalo je da zaštite najugroženije”, kaže ona.
„Više ih zanima ono što je najbolje za njihove strane i politiku”, dodaje.
Ona je zabrinuta da će se rat u Gazi i Libanu proširiti i da će preostali pripadnici Islamske države još jednom iskoristiti haos na Bliskom istoku.
„Ideologiju kao što je (IS) ne možete pobediti samo oružjem.
„Znamo da ih ima još mnogo i da su se izvukli nekažnjeno”, kaže ona.
„Osećam da sam tog dana na sudu kada nisam ćutala, ne prihvatajući krivicu, sramotu i stigmu, dobila neku vrstu pravde.
„Ali bol mojih sestara, nećaka, prijatelja, i onih koji su preživeli te zločine a nisu javno podelili njihove priče, toliko je prisutan i stvaran.
„To je ta trauma za koju mislim da može da se prevaziđe samo pravdom”.
