Razgovarali: Milica Vojinović i Stevan Dojčinović

Eduardo Lo Jakono je rođen u Nemačkoj, ali godinama živi u Beogradu. U centru glavnog grada od oca koji je bio Italijan nasledio je biznis – poslastičarnicu u lokalu iznajmljenom od državnog preduzeća „Inex Interexport“. Tu je, na više od 1600 metara kvadratnih držao poslastičarnicu na jednom i pab na drugom spratu. Tokom 2019. godine, međutim, čuo je da se po gradu priča da moćni ljudi žele da mu otmu posao.

„U junu 2019. mi prilazi prijatelj da mi kaže da je neko očigledno bacio oko na lokal i zamolio me da dođem na sastanak. Ja sam otišao na taj sastanak i taj čovek mi ispriča da je sedeo sa Aleksandrom Papićem i sa Aleksandrom Kajmakovićem gde je čuo da oni žele taj prostor da uzmu.“

Lo Jakono kaže da Papića, kuma bivšeg ministra Nebojše Stefanovića i člana vladajućeg SNS-a, nije poznavao.

„Ja za tog Papića nikad nisam čuo pre toga. Tek kad sam prvi put čuo ime i povezao ga sa Kajmakovićem, onda sam vratio film da sam njih dvojicu video na Trgu kako slikaju moj lokal. Ja sam sedeo kod sebe u bašti i pio kafu. Znam da je Papić izvadio telefon da slika lokal, ali u tom trenutku Kajmaković kao da se malo postideo, pogledao je u pod.“

Lo Jakono se nije plašio da će ostati bez lokala jer je još 2016. potpisao novi ugovor o iznajmljivanju na 10 godina sa državnom firmom „Inex“. Ubrzo je, međutim, saznao da je promenjena uprava u „Inexu“. Tada počinju njegovi problemi.

„Direktor je smenjen i postavljen je novi. I prvi zadatak koji je novi direktor imao je da raskine ugovor sa mnom. Za sve to vreme ja sam već imao u vidu da Kajmaković i Papić žele taj lokal, da ceo pritisak zapravo ide od njih i da su oni ti koji pokušavaju da dođu do lokala preko ‘Inexa’. Nisam želeo da pristanem na to. Tražio sam razgovore, da dođem do tog Papića, da dođem do Kajmakovića, da vidim o čemu se radi.“

Za to vreme pritisci su se pojačavali, a Lo Jakonu su razni ljudi nudili pomoć. Jedan od njih bio je i čuveni kriminalac Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam, koji u zatvoru služi kaznu za podstrekavanje na ubistvo kriminalnog suparnika.

„Ja sam kružio po gradu i tražio pomoć. Bio sam kod advokata, bio sam kod poznanika. Tako su ljudi dolazili, pomagali i odjednom, u nekoj priči sa nekim čovekom, on mi kaže: ‘Imam za tebe rešenje – Joca Amsterdam’. Ja nisam znao Jocu Amsterdama, iskreno.“

Jocić ga je pozvao, kako je Lo Jakono tada shvatio, iz zatvora i ponudio mu pomoć. Ubrzo mu je, međutim, javio razočaravajuće vesti.

„On je mi rekao: ‘Edi, nas su zajebali. Ja sam hteo da ti pomognem, ali ja ne mogu da ti pomognem. Znaš, visoka struktura je tu koja hoće to da uzme. Moraš da izađeš. Izgubićeš sve. Napravićeš ti na nekom drugom mestu nešto. Obezbedićemo ti drugi lokal, zaradićeš, preselićeš stvari.’ Ja sam mu rekao: ‘Takav dogovor nije bio. Dogovor nije bio da ja izlazim, nego si ti hteo da mi obezbediš novi ugovor, da ja nastavim na miru da radim’.“

Lo Jakono je na sve načine pokušavao da se izvuče iz problema. Kada su ga pozvali iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA), pomislio je da bi to mogao da bude spas koji je čekao. Agente BIA-e je, međutim, zanimalo samo jedno – ko pominje ime Andreja Vučića, brata predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

„Kako su (Papić i Kajmaković) probali da zavaraju svoje tragove i kako su se uvek vadili da to za nekog drugog rade, u ovom slučaju su se oni vadili da to rade za Andreja Vučića.“

U BIA-i su ga samo uverili da predsednikov brat nema veze sa onim što mu se dešava, ali i da ne treba da se plaši za svoj posao.

„BIA mi je objasnila da se Andrej Vučić često dovodi u vezu sa nekim drugim lokalima, ali da on nema veze s tim i da ja ne brinem uopšte. Ako imam ugovor, čvrst ugovor, ako radim sve po zakonu, ne moram uopšte da brinem da neko može da mi upadne u lokal i da ga zauzme ili otme. Da nema ovde takvog kriminala, da nije Meksiko, da smo ipak pravna država i da mogu bez brige da nastavim da radim.“

Ispostavilo se, govori Lo Jakono razočaran, da ipak nije tako.

Najjača ekipa

Tražeći pomoć u situaciji koja ga je zadesila, Lo Jakono je obnovio kontakt sa starim prijateljem Dejanom Tešićem.

„Ja ga znam 16 godina. Dugo se bavio obezbeđenjem lokala u Beogradu i znam da je bio dosta povezan i u tom, da kažemo, kriminalnom svetu, znao je puno o tome šta se dešava u gradu. Tako da mi je bilo bitno da čujem od Tešića koja mi stvarna opasnost preti.“

Tešić mu je rekao da ne treba da brine, osim ako ne dođe najjača ekipa – koju su vodili kriminalci Veljko Belivuk i Marko Miljković.

„U priči s njim sam osetio strah koji kod njega nikad nisam video, kad priča o najjačoj ekipi. Ispostavilo se da je Tešić bio povezan sa Belivukom i Miljkovićem. To tada nisam znao.“

Ubrzo je primio loše vesti. Tešić mu je rekao da su upravo Belivuk i Miljković dobili zadatak da mu otmu lokal. Ispričao mu je da je Aleksandar Kajmaković za ovaj posao obećao 250.000 evra, a Papić je organizovao ove kriminalce da to i urade. Tešić mu je preneo i poruku – kriminalci su rekli da će se povući ako im plati koliko im je obećano sa druge strane.

„Ja sam tražio preko prijatelja u policiji da vidim o čemu se tu radi, jer sam se sad već uplašio, već sam bio u strahu za celu situaciju. Nadao sam se da će se uključiti BIA u nekom trenutku. Ja sam dao saglasnost tamo da mi prisluškuju telefon. Valjda su morali da znaju šta se dešava.“

Pomoć, međutim, nije stigla ni od BIA-e ni od policije. Štaviše, u policiji je dobio poražavajuć odgovor – da se povuče pred kriminalcima, priča Lo Jakono.

„Uglavnom, ja sam stidljivo preko prijatelja pitao da mi pomognu, bez da idem zvanično u policiju i prijatelji iz policije su otišli da razgovaraju s njima. Kad su se vratili, oni su meni objasnili da su im Belivuk i Miljković rekli da su dobili taj zadatak da urade i oni moraju to da izvrše. I da je to van njihove moći i ako ja želim da zadržim taj lokal, da razmislim da platim tih 250.000 evra. Cela policija tu žmuri šta oni rade“, priča Lo Jakono i dalje sa dozom neverice.

Lo Jakono je odbio da plati novac jer je znao kakve bi to posledice moglo da ima.

„To je za mene reket. Jednom, kad krenete sa tim, nema kraja. Ja sam rekao: ‘Ja to ne plaćam i moja porodica ne bi to nikad platila’.“

U policiji su mu, kaže, predložili da ode van zemlje na nekoliko nedelja, ali to nije dolazilo u obzir jer nije želeo da ostavi porodicu izloženu potencijalnoj opasnosti. Lo Jakono je bio prepušten samom sebi, ali nije bio ni blizu odluke da odustane i pristane na nepravdu.

„Znamo gde šetaš psa“

Ubrzo nakon razočaravajućih vesti koje je dobio od policije, kriminalci su ga zvali da dođe na sastanak na stadionu FK Partizan. Odlučio je da ne ode.

„Teša me zvao, on mi kaže: ‘Znam, Edi, nećeš na sastanak. Čuo sam od Belivuka i od Miljkovića da si se žalio pandurčiću. Oni to sve već znaju. Znaš, moramo da se vidimo’.“

Ipak, susret sa kriminalcima nije mogao da izbegne.

„U ponedeljak ujutru sam otišao u lokal, oko 11-12, da bi sreo Tešića. Posle 20 minuta uletelo je šest momaka. Ja ih nisam prepoznao. Mislio sam da su njegovi prijatelji, dok me nisu pozvali, seli u jedan ćošak, svi oko mene. Miljković seda pored mene, vadi papir od ‘Inexa’ na sto, baca ga ispred mene. Zagrli me i kreće da mi šapuće. U onom tonu da me malo zastrašuje.“

Lo Jakono je, kaže, zadržao pribranost jer je bio spreman na ovaj scenario – osećao je da je sateran u ćošak i da će se ovako nešto desiti. Jedino što mu je u tom trenutku bilo na umu je da izbegne konflikt. Ovo nije bio lak zadatak, jer je brzo pala i prva pretnja.

„Miljković me bio zagrlio, stavio ruku oko mene da mi pokaže dominaciju, i rekao mi da zna za psa, da ga je video, da je lep. Kaže: ‘Ja znam gde ti šetaš svog psa’.“

Ovo je Lo Jakona vratilo u događaj koji se odigrao nekoliko noći ranije.

Kaže da se, uprkos pretnjama, u to vreme trudio da porodicu ne opterećuje ovom situacijom i zbog toga ništa nije rekao supruzi. Trudio se da se ponaša uobičajeno, što nije bilo lako naročito jer se sve dešavalo u mesecima kada je, zbog pandemije koronavirusa, većinu vremena provodio u kući.

„Trebalo je da budem nasmejan, srećan, pozitivan, a da to sve što se dešava u mom životu u tom trenutku isključim. Nemam s kim da pričam, nemam gde da odem, zatvoren u ovoj prostoriji sa malom decom, to je bilo strašno. To je sve još kao neki film, nešto što čitate u nekom romanu. Ne možete da verujete da to vama može da se desi.“

Noćima, kaže, nije spavao, a zbog stresa je imao i zdravstvenih problema. U jednoj od besanih noći, kaže, primetio je da se nešto čudno dešava ispred njegove kuće.

„Čujem kako mi pas laje. I to laje, laje… baš agresivno laje. Mora da bude da je neko tu, neko prolazi ili stoji tu. Ja sam stao na prozor, probao da vidim na šta laje. Znao sam da je neko tu, ali nisam znao da li je kod komšije neko ili su oni došli da posmatraju kuću, da li će mene neko da napadne. Svašta vam prolazi kroz glavu.“

Kada mu je nekoliko nedelja kasnije, na sastanku Miljković pomenuo psa, shvatio je da je njegovi strah bio opravdan.

„Oni su probali da mi tu uteraju strah, da znaju gde živim, da znaju gde se krećem, da znaju dosta o meni. To je njima cilj bio, da me uplaše.“

Pretnja je, kaže, upalila. Upravo na tom sastanku, shvativši da nema više izbora, potpisao je raskid ugovora kojim je iznajmio lokal, iako je prema tom ugovoru mogao da posluje u lokalu bar još šest godina.

„Nisam to doživeo kao poslovni dogovor nego sam prisiljen bio da to potpišem. To je bilo za mene, bukvalno, nemaš izbora, nemaš dalje. Nisam mogao da glumim heroja u toj situaciji, nisam ni želeo.“

Prevaren za novac

Miljković mu je rekao da će zauzvrat dobiti 100.000 evra i da će taj novac dati Papić. Lo Jakono je, kaže, tada već saznao ko je Papić i zato nije verovao da će mu taj novac ikada biti isplaćen. Bio je u pravu.

„Dali su mi u dva navrata oko 15.000 evra. Jednom oko pet, drugi put oko 10. Ali svaki put su sa mukama se nervirali što ih Papić zavlači, što se ne javlja, što je čovek lud, izbegava, kaže evo krenuo je, pa nije došao. Shvatio sam, u jednom trenutku, da nema više komunikacije. Tada sam već video da se Teša skroz priklonio njima.“

Uprkos tome, nastavio je da se raspituje da li će dobiti novac, ali mu je Tešić rekao da zaboravi na te pare.

„Kaže: ‘Papić poklonio Miljkoviću roze-zlatni Rolex, ugravarao ga, šlihtara, ‘Za brata mog’ i poklonio mu kao u znak zahvalnosti što je rešio situaciju na Trgu republike’, što je mene izbacio, i tako da sad ja mogu da se oprostim od tih para.“

Novac koji je dobio – oko 15.000 evra, bio je dovoljan samo, navodi, da preseli lokal.

„10-15 hiljada evra je ništa. Ja sam samo 2016. uložio 300 hiljada evra u ponovno sređivanje lokala“, tvrdi Lo Jakono.

Lo Jakono je dobio rok od dve nedelje da iseli sve stvari iz lokala. Selidbu pamti kao jedan od najgorih trenutaka u životu.

„Nešto što ste gradili toliko godina odjednom je prazno. Bez ičega što ste napravili. Morate da izađete i da zatvorite vrata i da znate da ne možete tu više da uđete. Jako dugo mi je teško bilo da prolazim pored Trga, pored poslastičarnice, da gledam to mesto. Vraćali su mi se filmovi, sve što se tu izdešavalo. I ne samo oni loši, na kraju, nego i oni od pre, lepi momenti, deca su mi tamo odrasla. To je jako bolno, znate da je velika nepravda, svi znaju šta se tu dešava, ali da niko ništa nije uradio.“

Isti dan kada se iselio, kaže, bilo je jasno ko je preuzeo lokal.

„Aleksandar Kajmaković je iz svog lokala prekoputa odmah preselio stolice i ubacio nameštaj u moj lokal.“

Nekažnjeni

Sada, četiri godine kasnije, Lo Jakono najviše žali zato što pravi krivci nisu snosili posledice.

„Meni je najgore što je svako izvukao neki benefit iz ove situacije, a ja koji sam sve vreme tražio pravdu, dan danas nisam mogao da je dobijem.“

U optužnici protiv Belivuka i Miljkovića za pranje novca, pominje se i otimanje lokala Eduarda La Jakonoa. On smatra da pravda nije zadovoljena time što su optuženi Belivuk i Miljković, jer oni koji su bili iznad njih – Papić i Kajmaković – nisu snosili nikakve posledice. Protiv njih dvojice je podneo i krivičnu prijavu, ali tužilaštvo ih nije procesuiralo.

Kaže i da je čuo kako je Kajmaković, kada je priveden u februaru 2021, na saslušanju ispričao da mu je Papić nudio njegov lokal i tada potvrdio njegovu priču o tome šta se desilo sa lokalom. Ipak, Kajmaković je tada brzo pušten.

„Ja očekujem da tužilaštvo reaguje na moju krivičnu prijavu i da optuži Kajmakovića i Papića za to što su meni uradili. Kajmaković koji je ponudio te pare, a Papić koji je sve to organizovao. Papiću su trebali Belivuk i Miljković jer nisam hteo nikome da se sklonim. Oni su samo bili izvršioci.“

KRIK